Goran Tarlać – POPBOKS: Možda nije samo puka slučajnost činjenica da tribina koja se bavi rock 'n' rollom počinje dana koji simbolično mnogi vezuju za crvenog čiku sa rogovima za koga se pre 50 godina pričalo da je ovaj muzički žanr ili jedan veliki svet - i izmislio, pre toga kupujući dušu Roberta Johnsona, a onda u narednim decenijama i duše mnogih drugih. Mislimo, naravno, na film Predskazanje koji proriče da će se šestog dana šestog meseca godine 2006. nestati ovog sveta. Sudeći po ovoj tribini, svi smo inatno živi i zdravi, i pozdravljam vas u ime Popboksa, zahvaljujem što ste došli u nadi da se nećete pokajati.

Moje ime je Goran Tarlać i ja ću u ime Popboksa večeras da vodim prvi deo diskusije, prvu sesiju iz serijala „Dijagnoza srpske muzičke scene“.

Kada već pominjemo datume, moram da kažem kako se današnji dan, 6.6., zaista vezuje za jedan od najvažnijih datuma. Na današnji dan, prema zvaničnoj istoriografiji, pre tačno 51 godinu rođen je rock ‘n’ roll – 6. juna 1955. godine Bill Haleyjeva pesma Rock Around The Clock stiže na 1. mesto američke top liste i tu ostaje osam nedelja, a neki će reći i punu večnost. Poput kritičarke Lilian Rexon koja ju je tih godina proročki nazvala „marseljezom tinejdžerske revolucije“.

Za ovaj datum se veže još nekoliko događaja koji su ovako ili onako vezani za istorijat pop kulture: 6. juna ’49. je objavljena knjiga Georga Orwella 1984, vizija sveta kojim vlada Veliki Brat, a sada ga čekamo da zavlada i našim TV ekranima, 1954. je počela s radom Evrovizija, TV mreža evropskih zemalja, 1961. je urmo Karl Gustav Jung, a 6. juna 1962. Beatles su počeli prvo snimanje za firmu EMI u studiju Abbey Road.

Kada je u pitanju Popboks, na ovaj dan smo pre tačno godinu dana objavili kako je jedna pesma namenjena mobinim telefonima, po nazivu Crazy Frog, ušla na i mesto britanske liste singlova; kako su Rolling Stonesi i David Bowie odbili učešće na Live 8 koncertima, kako je grupa KKN postavila svoj veb sajt; te kako se oženio Jack White iz grupe White Stripes. Svetlana Đolović je objavila prikaz poslednjeg albuma grupe Coldplay, a Vladimir Sudar izveštaj sa koncerta Juliana Marleya održanog veče ranije u SKC-u.

To je otprilike bilo jedna skromna šetnja kroz pop istoriju i podsećanje na značajne datume, a sve zbog naše vere da se veliki datumi i u budućnosti mogu dogoditi.

Ovo što sam do sada rekao je praktično celo moje uvodno izlaganje. Njega u širem obimu neće da bude zato što želimo da smernice večerašnje diskusije daju ljudi koji su pred nama, a ne mi sami.

A to su: Boris Mladenović iz grupe Jarboli, čiji novi singl sa novog albuma Buđanje proleća od pre par dana možete skinuti sa našeg sajta, Nenad Pejović – Kanda Kodža i Nebojša, Nikola Vranjković gitarista i vođa Block Outa, Sky Wikluha ili Wiklera Skya, tj. Đorđe Miljanović koji ovih dana za Multimediju izbacuje svoj II album, Relja Bobić – iz elektro sastava Belgradeyard Sound System; i najmlađi gost, Boris Vlastelica iz grupe Repetitor.

Teme diskusije: tržišna usmerenja i mogućnosti autora i izvođača sa domaće scene; njihovi autorski potencijali bendova; situacija sa izdavaštvom i tiražima, koncertnim prostorima i menadžerima, autorskim pravima, medijskom pokrivenošću, korištenjem Interneta kao najvažnijeg medija 21. veka...

BORIS MLADENOVIĆ - JARBOLI: Pa ovako, što se mene konkretno tiče i grupe Jarboli, uslovi su dramatično različiti jer je naš početak konkretno vezan za raspad Jugoslavije, sam početak 90-ih i hiperinflaciju i te neke stvari. U tom smislu je današnje vreme na neki način zahvalnije za bavljenje rock ‘n’ rollom. Ja ne mogu da budem baš objektivan jer kad sam ja počinjao time da se bavim, imao sam 16 godina i u to vreme je čovek spreman svašta da podnese i da uradi. Sad imam 30 i nisam baš toliko spreman da svašta podnesem i uradim. S druge strane, i ova situacija i ona situacija pate od neke vrste virtuelne scene i nekog utiska od događajima, pogotovo kada je u pitanju neki taj materijalni aspekt svega toga; koliko je cela stvar rentabilna, koliko se mi oslanjamo na taj protok novca koji ide iz ruke nekog ljubitelja naše muzike kroz kasu kluba u kom sviramo ili prodavnica diskova do nas. Cela ta stvar je, iz mog iskustva, neisplativa u tom smislu. To je jedan posao koji je, ekonomski rečeno, neodrživ, u koji nijedna ozbiljnija institucija ne bi investirala da se bavi time zato što su profiti, ako ih uopšte ima, toliko mizerni da se to ne može smatrati nekom vrstom posla. U tom smislu su stvari dosta različite.

U medijskom smislu su stvari dosta različite zato što je ono vreme kad smo mi počeli medijski bilo posvećeno nekim drugim stvarima. Bio je rat, svašta se drugo događalo, ljudi su više obraćali pažnju na Dnevnikov dodatak nego na emisije o muzici, ali s druge strane, u to vreme je postojalo mnogo više mesta na medijima, što je paradoksalno, ali je istina, mnogo više mesta na medijima gde ste mogli da čujete ne samo muziku i vidite spotove i tako te stvari, nego ste mogli da čujete nečije koliko-toliko kompetentno mišljenje o tome šta se na sceni dešava. Ja se čak sećam da je jedan od naših prvih koncerata koji se dešavao baš u ovom klubu ovde, koji se tada zvao Bunker, ako se ne varam, da je neki od naših prvih nastupa, koji je posetilo možda 30-ak ljudi ili tako nešto, uredno dobio svoju recenziju u nekom od ozbiljnijih termina na, lupiću, Beogradu 202, koji u poslednje vreme, osim Džetovih nekih emisija, jedva da se i pozabavi nečim što se dešava na domaćoj sceni a ne daj bože da recenzira album ili koncert potpuno nepoznate grupe. Pri tom je ta recenzija bila, s jedne strane, stimulativna kao pohvalna recenzija za nas, a s druge, stimulativna kao kompetentna recenzija koja je napisana jednim elokventnim, normalnim jezikom i pročitana u duhu te RTS radijske tradicije, određenim glasom itd. Danas takve stvari čovek ne može da vidi, danas se promocija popularne kulture svodi na tu Loud & Clear, što je, u najmanju ruku, zavitlavanje sa muzikom, a ne neko ozbiljno mišljenje. (aplauz). U tom smislu je današnja medijska situacija mnogo gora nego što je bila tada. Sada imamo jednu situaciju u kojoj se, navodno, o nekim stvarima piše i govori, ili se one snimaju i prikazuju, zavisi od medija do medija, ali sama muzika iz svega toga izmiče, tu ne živi nikakva muzika. Scena postoji, ali se ne vidi na medijima, to je činjenica. Nemam više u suštini ništa da kažem u vezi sa tim, malo imam tremu.

BORIS: Pa na neki način jeste, u stvari ja jesam nekako razmišljao o tome; svako ima neku vrstu fantazije u vezi stvari kojima se bavi. Evo, recimo, moram priznati da sam ja neke svoje lične ambicije u tom smislu u velikoj meri ispunio. Ne mogu da kažem da sam zadovoljan, ima tu 1001 problem o kom čovek ne misli kad ima 16 godina. Evo, to je nešto potpuno drugo i nema toliko veze s muzikom nego sa svakodnevnim životom, ali činjenica da se ja bavim gotovo isključivo muzikom i da uspevam da samog sebe izdržavam isključivo od toga je nešto što je bila neka vrsta sna u tim tinejdžerskim godinama. Ti tada zamišljaš da će to tako jednog dana da bude. E sad, naravno, zamišljaš da će to da bude na nekom malo višem nivou nego što je sad pošto ovo što ja nazivam životom je neka vrsta životarenja; to je sve od danas do sutra i od koncerta do koncerta. Ali, skoro sve od tih ambicija sam realizovao, samo je kontekst u kom je došlo do realizacije malo drugačiji od te neke idealne vizije koju imaš kad si klinac i kad zamišljaš kako će to rock ‘n’ roll sve da ti donese. Mislim, rock ‘n’ roll, to je sada termin koji smo usvojili pa ćemo ga koristiti da ne diskutujemo o tome dalje.

Ja sam nedavno došao do jednog zaključka u vezi sa samim sobom i s grupom Jarboli – da smo mi, zapravo, ipak, iako smo se pojavili na našoj sceni neke ’92. a ’93. godine počeli aktivno da konceptiramo, opet ovde, u ovom klubu, mi smo ipak grupa koja je na neki način ostatak onoga pre. Mi smo poslednji izdanak generacije kasnih 80-ih; to su bili Klajberi, Darkwood Dub, Presing i neke takve grupe koje su se tada lagano pojavljivale, i to što si ti rekao da kada se sve oko tebe raspada, ti ipak imaš tu neku vrstu motivacije, to je jedna zaraženost i motivacija tom nekom scenom koja se tada formirala. Ne u smislu da je to bila muzika koja je tada bila ne znam koliko važna i mogla da se vidi i čuje, ali je postojala ta neka vrsta energije. Ovaj klub je funkcionisao ’93-’94. godine toliko ozbiljno da smo mi prilično redovno nastupali ovde. Naši nastupi su bili maltene jednom mesečno u ovom klubu – da li ispred nekog većeg benda ili sami. Danas u Beogradu nemate takav klub koji na taj način može da podrži mladi ansambl. Opet, s druge strane, nemate ni tako mladih bendova. Ja sad ne znam koliko moj imenjak Boris ima godina... („18“)... da, pa dobro, to je super, to je nešto što se kod nas dugo nije desilo. Jarboli su deset godina bili najmlađa domaća rock grupa. i onda se pojavi Neočekivana Sila, i onda kažu kao mlad i perspektivan bend Neočekivana Sila u kojem svi imaju 35 godina. To je malo bizarno. Jako je malo ljudi koji su tokom 90-ih, kako su stvari odmicale, uopšte usuđivalo da uzme pa da nešto svira. A sad eto može da se vidi da postoje tinejdžeri i eto kao klinci koji u tome vide neku kao svrhu. Sa ove tačke gledišta, meni se čini da oni imaju više tog nekog ludila i hrabrosti nego mi rada. Mi smo se uvatili na nešto što je bilo možda u tom trenutku već prošlo, ali još živo u glavi. Meni je sa 15 godina bila fascinantna ideja da ja sviram koncert na Akademji; znaš kao Akademija je tad još bila nešto kao uu-uu. Ovde večeras sigurno ima ljudi koji ponekad zalutaju na Akademiju, ali ne verujem da iko može da bude impresioniran tim mestom u ovo vreme. A u ono vreme si mogao da budeš.

NIKOLA VRANJKOVIĆ - BLOCK OUT: Dobar dan. Pa zato što je nekako pravljenje novog albuma Block Outa prilično vezano za mene. Ja nemam toliko snage da napravim dovoljno dobrih pesama da bih ispunio želju, ne znam, nekom drugaru ili fanu ili izdavaču. O tome sam pričao sa Ristom Vrtavim, čovekom kog ja mnogo poštujem i nadam se da neki ljudi odavde znaju ko je on. To je pevač grupe Arhangel, jedan od najznačajnijih tekstopisaca naše, domaće muzike. On mi je objasnio da ne može, recimo, po sedam godina da napravi dovoljno dobar album i da ne želi da ga objavi. Ja se, eto, tako ponašam. Trenutno imam mnogo više pesama da objavim svoj taj neki drugi mali akustični album nego pesme koje će zadovoljiti kriterijum Block Out publike i svih nas u bendu. Niti me je sramota da to kažem, a pričam o uslovima koji bi zadovoljili nas da napravimo još bolji album; nećemo ga još raditi. To nije ništa strašno, jednostavno, mi imamo poziciju i eto dovoljno smo sad matori da već znamo; svi su nas prevarili koji su mogli da nas prevare, taj krug se zatvorio, ali mnogo mi je zanimljivija pozicija ljudi, pričamo o autorima, hajde bendovi. Bend je bend, to je super, ali jednostavno ljudi ne znaju za autore ovde. Ima puno dobrih autora; Boris kaže da ne zna za bendove, ja se, eto, igrom slučaja bavim tim studijskim radom dugo i znam koliko bendova ima koji skrpe kraj sa krajem, urade neke dve-tri pesme, nešto snime. Niti ko ima da ih pusti, nit u izdavanju – to je potpuno glupa priča da je pričam, niko ih neće izdati, naravno. i treće, osnovni problem – svi zamislite, eto, vi u levom ćošku, da imate opasan bend, svirate grunge, svirate punk, pevljivi punk svirate, i vi ste iz Surdulice. Opasni ste, znači bolji ste od svih beogradskih bendova, razvaljujete kako svirate, imate svoju prostoriju, i album ste snimili. Evo neka mi neko iz publike objasni šta će on da uradi kao najbolji bend iz Surdulice...

Sve je vezano za medije, za politiku, za te neke ljigave stvari. A ti ako si rešio da se baviš ovim poslom, sad to je već posao, neki od nas se bavimo tim poslom, živimo od njega: Boris je rekao daje eto on neke ambicije ostvario i živi od toga. Ali ja vrlo dobro znam, pošto se ja i Boris u 95 odsto slučajeva bavimo istim stvarima, koliko od čega zarađujemo – koliko zarađujemo od drugih bendova, koliko produciramo...

BORIS: Da, ali ti znaš koliko je to skromno i bezveze. Ali, znaš, uzmi prosečnu srpsku platu, pa onda...

NIKOLA: Ne interesuje me, iz jednog razloga: zato što sam ja, recimo, u jednoj priči pre oko dva meseca jednom mom drugu rekao da su meni Mladenović i Kovač beogradski Lennon i McCartney. Čovek se nasmejao.

NIKOLA: Ma nemam pojma. Čovek je bio ono u fazonu – čuo je tri pesme od Jarbola na televiziji i za njega su to Jarboli, znači cela stvar oko informisanja ljudi, da oni uopšte dođu do toga da im se da oni uopšte probaju nešto da zavole je tragična sa bendovima koji postoje od pre 15 godina. Meni se zato dopada ovaj mladić ovde, skromni, što je zakasnio, dopada mi se cela ta njihova sva cena koju ja preterano ne slušam, ne razumem se itd, ali oni su nenormalno vredni. Mislim da su vredniji od te naše generacije i mislim da su bezobrazniji, što će im doneti dosta pluseva kod ljudi koji će ih voleti kasnije. Drago mi je na koji način su oni počistili jednu scenu, jednu kvazi-rap scenu koja je postojala 15 godina na Pinku, na nekim drugim televizijama; neki ljudi koji su nešto đuskali, vrteli se, pevali neke tekstove koji su potpuno retardirani. Onda su se pojavili Wikler i Nigrutin i još par ludaka koji su ih jednostavno, na najnekulturniji način, opevali u tim pesmama, ovih sad nema nigde. Ja se bojim da je to zaista jedini način. Ako je potreban obračun sa nekim ljudima, a ja se, nažalost, osećam starim da bih se ja obračunavao sa nekim na taj način, ali užasno vas puno podržavam i što se mene tiče, probaću da napravim neku pesmu koja će sve to da opiše. Nisam siguran da ću moći da se obračunam, ali zaista mislim da su oni u poslednje dve godine napravili, evo recimo taj album koji njemu treba da izađe, ta neka rock-opera, to je zaista odlično i neverovatno hrabro.

NENAD PEJOVIĆ - KANDA KODŽA i NEBOJŠA: Ovo što je Nikola rekao za bendove koji postoje u Surdulici i najbolji su u zemlji i nemaju šanse, u tom pogledu ja dolazim iz benda koji je neuporedivo superiorniji i ima neuporedivo bolju poziciju od takve vrste benda, pa makar bio i bolji od nas, zato što mi imamo izgrađeno ime, zato što imamo prihvaćen album i iz Beograda smo, tako da je naša pozicija mnogo bolja od ogromne većine scene. Neka naša iskustva što se tiče svega toga su da smo imali dobru okolnost da smo imali izdavača koji je prosto izdao naš album i to je sve što mogu da kažem o tome pošto kad smo završili album, pitali smo se da li da to izdamo sami ili da ne izdamo uopšte i onda je to izdao PGP i onda smo zaključili da je album izašao i toliko o tome. Stvarno ne znam šta drugo da kažem pošto se ništa drugo nije desilo. Bila je reklama i nekoliko puta spot, i to je to.

E sad, što se tiče ostalog nekog života i karijere KKN, to je sve bilo preko koncerata, kao što si rekao. Iskustva vezana za te koncerte su da su oni - a to bih ti rekao i za naslov cele ove sesije „dijagnoza“ više bi išao neki ekonomski termin pošto se više oko para priča kao neke centralne tačke, mada nije to toliko bitno - jedna velika siva zona. Dakle, rock scena je u sivoj zoni, a posebno, kao što je Boris rekao, postoje bendovi koji su dobro, i dobro im ide što se tiče same kreativnosti, ima i publike koja bi to ispratila, ali što se tiče svega ostalog, te neke minimalne poslovne uporišne tačke koja bi delovala kontinuirano tokom vremena - to ne postoji.

E sad, šta znači ta siva zona? Ta siva zona znači da se, pošto sami radimo sve svoje koncerte, kao i svi ovde prisutni, što znači sami dolazimo do mobilnih telefona klubova, ljudi koji bi to eventualno radili, i onda uglavnom na kraju dođemo do zaključka da se susrećemo sa dve vrste ljudi. Jedna vrsta su onako mnogo dobri, vole rock muziku, vole nas, vole još neke druge bendove sa scene, entuzijasti su, ali ne znaju baš dobro da izađu na kraj sa organizacijom rock koncerta. Ima i drugih ljudi koji to nekako izošljare, prevare, ni oni, u krajnjoj liniji, nisu profi, i to se sve sazna post festum, kad se sve završi.

Uglavnom se nailazi na takva iskustva i zbog toga kažem da je sve to u nekoj sivoj zoni. Mi smo za ovih godinu dana imali nekih 30-ak koncerata, nekih 30-ak gradova po Srbiji smo obišli i to je trajalo godinu dana. To bi se moglo nazvati turnejom povodom izlaska albuma i ja sad ne mogu da verujem da mi to nismo mogli da uradimo za, ne znam, dva meseca. Al’ smo mi to... tako, pošto to tako ide.

SKY WIKLER: Nama mnogo olakšava stanje svesti pošto smo mi milioneri, znaš, kao, reperi, naročito zahvaljujući fantastičnim autorskim pravima i tantijemama koje primamo. Tako da kao milioner mogu da ti kažem da je vrlo lako napraviti taj crossover između hip-hopa i popa. Jer to se i rimuje. Imamo jako zanimljive poglede na to. Na primer, izuzetno važnu ulogu u tome ima pojava MTV Adrije koja je fenomenalna televizijska stanica koja nam dosta pomaže da se mi promovišemo u Hrvatskoj, u Bosni, u svetu. Samim tim mi vrlo lako pristupamo svim tim drugim poljima (smeh). To je igra slučaja da se desila jedna takva pesma na Marčelovom albumu koja potpuno ne predstavlja njegov album, ni izbliza, to je jedina pesma te vrste na tom albumu.

I, pravo da ti kažem, dok nisam počeo da se bavim rock ’n’ rollom, ako smem tako da kažem pored ovih ljudi ovde a da ne ispadnem glup u društvu – bavio sam se nekim drugim stvarima, drum ’n’ bassom, nekim glupostima, elektronskom muzikom, koje su mi sad totalne besmislice, mislim ko ne zna, bavio sam se i klasičnom muzikom, tako da sam pokupio raznih pravaca sa svih mogućih strana, i epoha i svega živog, tako da je sada u tom jednom trenutku bilo jako zanimljivo spojiti dva pravca – hip-hop i nešto totalno drugačije, i to ne u smislu kako je to sad mainstream, folk i hip-hop, neki buđavi pop, neki ljigavi, trendi shity pop, ne znam kako da to nazovem, nešto što otprilike radi Funky, Đogani i ekipa i uvek pokušavaju da koketiraju sa zabavnom muzikom. Oni su kao zabavnjaci, to je sjajno.

Ovo je drugi put, ovde se otvoreno priča o svemu, ovde se psuje, najnormalnije se kaže sve a muzika zadržava jedan pristojan nivo, i produkcijski i sadržajno, i kad si milioner, čoveče, to je mnogo kul, mnogo je lakše da uzmeš malo gitaru...

WIKLER: Pa ako ovako nastavimo, ništa se pametno neće dogoditi pošto 97 odsto hip-hop grupa u ovoj zemlji priča neviđene budalaštine. Dakle, to su gluposti na nivou – ja sam milioner i ostalo – zato se ja sprdam s tim. Znaš, kao, ja imam svoj rolex, imam limuzinu, prostitutke su tu oko mene, ja sam najbitniji, ja sijam, i onda ga sretneš u troli, nema gde ni da sedne. Koja je poenta? Prvo, tehnički je nezrelo pošto pola tih ljudi – ok, ne možemo da kažemo da crnci u Americi, mislim na repere, MC, pohađaju muzičke akademije, da pohađaju Berkli, oni su u tom smislu nepismeni, ali po sluhu, po ritmu, sve to kapiraju na jedan totalno drugi način. Ovde ljudi pokušavaju da to imitiraju i mahom ispadaju smešni jer niti su – ovo sve što su ljudi pričali – niti su te cene i ugovori toliko isplativi, niti se na tim koncertima može zaraditi ne znam kakva lova, a generalno svi bendovi koji se tako ponašaju, sastavi, grupe, pojedinci, koji se u hip-hopu tako ponašaju ne smeju da naprave nijedan jedini koncert u Beogradu. Mislim, verovatno mogu da napune neku diskoteku 100-200 ljudi u Šapcu ili ne znam gde, mislim, ako i toliko uspeju, a u Beogradu ne smeju da prave koncerte jer bi se jako dobro videlo ko tu kosi a ko vodu nosi. Zato kažem da ako tako nastave, dosta će biti glupo jer tehnički su nezreli, ne umeju da repuju, drugim rečima, ritmički su presmešni, a sadržaj njihovih pesama je potpuno idiotski, čak nije ni na nivou nekog humora nego je to ozbiljno neko pretripovano glupiranje, već sam naveo par primera. Ne vidim ja lep kraj hip-hopa.

WIKLER: Pa ne znam baš da li ovaj album može da bude prekretnica za sve to, ovaj album je jako dobar, zreo, daleko bolji nego prvi.

WIKLER: Pa može da bude odlična poruka nekima koji još nisu krenuli time da se bave. Nažalost, mislim da je malo kasno za ove koji se time već duže bave da sad menjaju svoje pozicije i mišljenja i da odjednom oni postanu zreli, iskreni i inteligentni reperi - pošto ništa od toga nisu. Tako da može zaista da bude dobar jedan povod za klince koji hoće da u to, e sad, naravno, s materijalne strane, to je izuzetno neisplativo osim ako neko od njih nije u stanju da snimi šest albuma godišnje pa da računa na neki avans, ali to sumnjam.

RELJA BOBIĆ - BYSS: Ne bih baš definisao samu muziku koju bend svira kao neki elektro. Generalno mi se vezujemo, uglavnom, za elektronsku muziku, jer nju dosta promovišemo, mada ono što radimo, kada je naša muzika u pitanju, ima veze sa tim, ali ne samo sa tim. A što se tiče problema koji su pominjani, svakako dosta stvari ima veze i sa tim, pre svega ako govorimo o koncertnim prostorima, medijima, jer kao što je Boris pominjao, tokom 90-ih je bilo tri puta više emisija na televiziji koje se bave ovim ili onim delom scene. Bilo je čak i nekih časopisa, i u drugim vrstama štampanih medija to je bilo zastupljenije. Sada je to mnogo manji slučaj i sve je na vrlo površnom nivou. Ako hoćeš da uvedeš elektronsku scenu u ono o čemu pričamo večeras, tu je situacija prilično katastrofalna u smislu prizemljavanja svega toga, u smislu i kako muzičkog kvaliteta, tako i celog sistema po kome je to počelo da funkcioniše ovde, koji sve manje veze ima sa muzikom, a sve više veze ima sa svime što nije muzika. Bilo da je u pitanju estrada, ili da su u pitanju veliki sponzori ili pare, nekako, meni je čak često nejasno da ljudi koji ulaze u to sada ili poslednjih par godina – koje motive imaju – zato što ne vidim kod većine – da l’ su u pitanju DJ-evi ili neki elektronski producenti ili neko suštinskije muzičko istraživanje da se tu nešto traga za nekim individualnim izrazom, a sa druge strane, sve to ima jaku potporu u clubbingu, koji je prilično isprazan i sve se dešava po šablonu. Mislim da mnogo manje kontrolišu scenu sami ljudi koji se time bave a mnogo više neki ljudi koji sede u kancelarijama i verovatno dogovaraju transfere, sponzorstva i slične stvari, što nema neke veze sa onim što bi trebalo da se dešava u klubu ili koncertnom prostoru.

RELJA: U našem slučaju to je sve išlo postepeno. Počelo je od radio emisije, pa onda dovođenjem nekih ljudi ovde, zatim neki DJ nastupi i na kraju muzika i bend. Mi smo imali želju da kao deo te medijske blokade, mislim, nije to prava medijska blokada, da neki deo scene koja je dosta aktivna u drugim zemljama da to predstavimo ovde da to ne bi ljude potpuno mimoišlo. Kad smo kretali s tim pre 4-5-6 godina, bili smo manje-više jedini. U međuvremenu ima još dosta ljudi koji na ovaj ili onaj način to pokrivaju, uključujući i Popboks i druge radijske emisije i radio stanice. Mislim da je to super. Generalno, treba prenositi tu neku energiju muzike za koju smo mi mislili da je dobra, da je važna, da ljudi treba da je čuju.

BORIS VLASTELICA - REPETITOR: Ne znam u kojoj meri baš tu ima inata. Ovi ljudi koji ovde sede, oni su to radili 90-ih. To je baš zajebano. Mislim, zajebano je bilo raditi 90-ih.

BORIS - JARBOLI: Tebi je zajebanije, veruj mi.

BORIS - REPETITOR: Misliš? Ne želim da s tim pesimizmom ulazim u celu tu priču, jer zašto onda sve to radim?

BORIS - JARBOLI: To nije pesimizam, to je podsticaj, da znaš sa čim se suočavaš.

BORIS 2: Bunta ima, ali ne razmišljam na taj način da se borim protiv nekog. Ono što je Boris rekao da ima utisak da nema bendova – to je samo utisak. Bendova ima, stvarno ih ima. Ima ih i uvek ih je bilo, ali niko to nije umeo da prepozna i nikoga nije bilo da ih ne progura, već da im pruži šansu. Mislim da je sad pravi trenutak da se stvar probudi, počev od danas, od ove tribine, od juče, nebitno, da stariji bendovi daju šansu mlađima, da prepoznaju kvalitet, da pogledaju neku svirku mladih bendova za koje nikad nisu čuli, da vide da tu ima neki dobar bend i da ih pozovu da im budu predgrupa. KKN su to uradili na zadnjem koncertu sa Menisentom i Elektrolastom, što je super stvar. Mnogo šira publika je imala priliku da vidi dva benda za koja većina nije čula. Onda su ljudi videli da ima dobrih bendova. Mi imamo velike probleme, pre svega kako snimiti nešto. Mogu da kažem za moj bend: on ima tri člana.

BORIS - REPETITOR: Nemamo demo snimke, postojimo jako kratko, ali planiramo naravno demo snimke i da što više sviramo pre svega. Niko značajan nas nije video. To sada nije toliko bitno, bitno je da se usviramo i uvežbamo. A da bismo to uradili... Nas je troje u bendu. Mi plaćamo prostor u kom vežbamo 600 dinara po probi, to je 200 dinara po osobi, i ne možemo da imamo dve probe nedeljno. Ja nemam para, nemam 400 dinara. Onda imamo jednom nedeljno probe i onda za nedelju dana zaboraviš kako ti počinje pesma, kad ko ulazi...

WIKLER: Bavi se hip-hopom, da budeš milioner kao ja.

BORIS: Ili reggae bend da osnujemo, sa osam ljudi, pa onda možemo da plaćamo. Nama treba prostor gde bismo mogli da vežbamo i da ga platimo manje, ili da ga ne platimo, prosto da nam bude priuštiv.

BORIS: Ja nisam baš siguran da znam odgovor na to pitanje. Ono što ja iz svog iskustva znam, to je da je situacija malo nerealna u tom smislu. Izdavači su skloni da insistiraju na nekakvoj visokobudžetnoj produkciji. Ogroman jaz postoji između benda kakav je, recimo, Borisov, potpuno neafirmisan, nema snimke, nema pare, nema mogućnosti, i nečega što se u izdavačevoj glavi predstavlja kao kompetentno i potencijalno uspešno izdanje. Moje iskustvo je sa izdavačem B92, da ne bude sad tu neke mistifikacije. Moje iskustvo u radu sa Jarbolima i sa Silom i sa Dvojcem Bez Kormilara u suštini je uvek, silom prilika, bilo osuđeno na neku vrstu kućne produkcije. Najrealnija stvar je da se ta kućna produkcija promoviše baš kao takva. Tu se neke stvari menjaju. Ja sam se toliko okrenuo sam sebi i svojim projektima da izdavače nije baš da nešto preterano pratim i razmišljam o njima, ali sa izdanjima grupe Jarboli je postojao taj problem. Devedeset dvojka nije htela da pristane na tu estetiku a sa njom i neku vrstu etike koju kućna produkcija nosi sa sobom, nego je njihova vizija naše grupe uvek trebalo da bude nekakva vrsta pop zamajavanja koje ja stvarno nisam mogao da razumem. Mi smo se stalno ganjali oko toga.

U finalnoj instanci to znači da naša ploča košta duplo više nego što bi realno trebalo. Prvo što se plaćaju skupi studiji, ali ajde to je čak i super, daju ti da radiš u dobrom studiju, i onda ti naprave spot koji je koštao kolko pola snimanja albuma, koji nama uopšte ne treba, možemo sami da napravimo bolji i deset puta jeftiniji. Međutim, to njima nikad nije igralo zato što je bilo – a, vi i taj vaš trešerski pristup, to nigde neće da stigne. i ono što su oni radili isto tako nigde nije stiglo, ali je uvek ispadalo da mi našem izdavaču uvek gubimo pare na pločama. Te pare su vrlo često ulagane bez mog odobrenja. A to je, opet, posledica toga što se radi sa nepostojećim, veštačkim parama, koje su dobijene od fondacija ili već na neki drugi način. Ne postoji svest o tržišnoj ekonomiji. Situacija u Srbiji je takva kakva je i sad čovek može da kaže kao Nidža – mene ne zanima kolika je prosečna srpska plata, ali koliko god da nas ne zanima, to je oko nas 200 kilometara u krug i sve je gore i gore kako se odlazi od Beograda ka granici. Ko hoće da se bavi muzikom, u kome to postoji kao neka vrsta strasti ili elementarne potrebe, a svestan je toga da kompjuter omogućava da se stvari rade kod kuće, ljudi su s jedne strane prisiljeni,a s druge im je omogućeno da to što hoće završavaju na jednom tehničkom nivou koji im je dostupan. Jer to nije nikakav spektakl, da se razumemo, ta produkcija nikad neće biti Pharrell, ali to je nešto čime mi raspolažemo i što mi možemo da prodamo i za te neke pare koje neko može da i da svi budu zadovoljni.

BORIS: Ne, apsolutno ona mora da postoji, ali pitanje je kome ona treba da bude dostupna i kome je namenjena i pitanje je da li je visoka produkcija jedino što treba da postoji. Ja pretpostavljam da bi Borisu mnogo više odgovaralo da nađe izdavača koji je spreman da uloži 500 evra u njihovo izdanje, pa da ono zvuči kako zvuči izdanje za 500 evra, ali da se ipak pojavi, nego da čeka deset godina da se pojavi izdavač koji će da mu da 1.500 evra i da napravi izdanje koje malo bolje zvuči, ali koji će posle da mu kaže – e, znaš šta, ovo što smo uradili nije se isplatilo, nećemo raditi sledeću ploču. Mi smo kao društvo i kao scena u situaciji da neke stvari moraju da počinju od nule i nema sad tu preterano nekakvog šminkanja i izmotavanja. Ja ne volim tu medijsku sliku koja se danas pravi u Srbiji pod uticajem televizijskih i drugih emisija, i to što je Vikler pričao, to je neka vrsta imitacije zapadnog sistema s kojim mi nikakve veze nemamo. i MTV Adria će u tom smislu da nas potpuno rašrafi zato što dobijate jednu lažnu sliku o nečemu što se ovde ne dešava. Ovde se dešavaju stvari kao što su oni koji nemaju pare za probu, kao što je Vikler, koji sedi čovek kod kuće s kompjuterom, uzme mikrofon i snima to što mu padne na pamet. To isto rade Jarboli, to isto radi Neočekivana Sila, to su stvari koje su jedine realne, jedine rentabilne, jedine moguće kod nas.

WIKLER: Da. Moramo da se složimo da je to trenutno, ako ne najpopularniji pravac, najkomercijalniji, mada vidim da se, kao i 90-ih, metal i rap stalno kolju... Ja sam digao ruke od hip-hopa. Meni da nema Ajs Nigrutina, Timbeta, Marčela i još bukvalno dvojice-trojice ljudi u celoj priči, ja se time ne bih bavio jer ne vidim tu ništa inteligentno, nikakva poruka se tu ne prenosi. Ove retardinjose što reklamiraju, ne znam da li ste videli spot, onaj imbecil sa onim nekim zubima, i kao to je sad strava, to sad svi treba da furamo, te platinaste proteze, jahte... Mislim, super bi to bilo sa smo milioneri svi ko ja. Idiotski je to, oni hoće da prave scenu. Ajde u Hrvatskoj, gde se ti tantijemi plaćaju, gde su gaže mnogo veće, gde može da se živi pristojno od toga, tamo i može da ima nekog smisla. To je ovde potpuna besmislica. Ne znam šta oni očekuju od svega toga – da će da se pojavi realno mali Srbin čiji su roditelji prebogati pa će da ga isfinansiraju, da se napiše scenario kako on treba da daje intervjue i šta treba da radi. Mislim da im se neće bog zna kako isplatiti.

Evo, desila se jedna zanimljiva stvar. Nigrutinov spot, koji bi trebalo da se pojavi uskoro na domaćim televizijama, bio je vraćen jer im se nije dopalo kako je to smiksano. A pesma je jasna i glasna: sve se čuje, poruka je na mestu, sve je jasno ko dan. Ne, oni sad, kao, imaju neki nivo koji moraju da održavaju. Pri tom, ja ovde nisam čuo dobro smiksovanu rap pesmu u životu. Ovo što se poslednje desilo s Marčelom je zaista pristojno urađeno, ali je to sve daleko od toga šta je MTV, šta je Zapad, to ne postoji. A isto tako su se puštali neki spotovi koji su bili još kršnije isproducirani i smiksani nego što je bio spot koji je ovaj dao, mislim na muzički deo.

NENAD: Što se tiče izdavača, RTS-a, meni se čini da smo mi imali tretman ipak bolji od Velikog Prezira, koji isto ima odličan album za 92-u. Mi smo imali reklamu koja se vrtela nekoliko ciklusa. Taj aksiom da je PGP neki dinosaur, pa ga samo treba pogurati otprilike funkcioniše. Mi smo imali reklamu nekoliko ciklusa, pa su se vrteli spotovi, pa su još napravili neku emisiju o nama, ali su se oni nešto kao potrudili, što 92-ci nema, niti u nekim drugim medijima. A što se tiče menadžera, ja sviram u grupi sa Zerkmanom, koji mi je rekao da je i u ono vreme, koje se sad tretira kao neke zlatne 80-e, uvek postojao taj problem menadžera, dakle ko su ti ljudi koji rade posao i koji znaju znanje. To ne postoji. Ne postoji neki kao, recimo, onaj Piter Grant, ne postoji taj tip profesionalca. Postoje tu neki ljudi za razne akcije, koje možeš da cimneš za ovo ili ono, ali to je sve ovo-ono.

NENAD: Ni za sve nas koji smo ovde kad smo počeli nije bilo dovoljno novca. Ja se sećam tog koncerta Džo i Jarboli, to je bilo ovde ’94. i Višnjine recenzije, ali se isto tako sećam da je sledeći uspon Jarbola bio posle dve godine u Božidarcu sa Čizmom nogom, pa je sledeći uspon bio ’99, kad ste izdali album. Nije baš sve toliko katastrofalno kao što je bilo. Samo je drugačije.

To treba na sledećoj tribini izdavače da pitaš. To nije slučaj samo Velikog Prezira, to je slučaj sa velikim brojem izdanja B92. Ja imam iskustvo s njima (Boris?)

NENAD: To što si pomenuo da je problem što nema dovoljno novca, to se odnosi na svakog ko se uvati gitare. Svi smo u startu u minusu bar 500 evra. Ako ćemo tako da gledamo, znaš, nije pošteno.

NENAD: Nije problem novca, nekako i ta situacija sa medijima je takva da otprilike sve češće čujem taj izgovor, zašto se sve svelo na taj Loud and Clear - zato što takve emisije i neki ozbiljan tretman donosi novac nazad, onda je jedino moguće rešenje apsolutno sve ukinuti, kao na RTS-u što nema apsolutno ničega.

NIKOLA: Prvobitna ideja bila je osnivanje sindikata, zato što u udruženju muzičara postoje raznorazni harmonikaši koji te uče kako se radi posao, kako se ide kroz život. U SOKOJ-u postoje neki vlasnici „hemijskog čišćenja“ koji ti takođe objašnjavaju da ti i ne znaš da je on napravio te najbolje pesme zbog kojih dobija tantijeme.

Ne znam da li da skratimo priču, pa da ovi ljudi nešto pitaju ako ih interesuje. To je ekstremno glupa priča. Svaki put kada bilo koji bend ide negde: to je 500 dinara, imaš papir na kome piše „molim vas da Nikola iz grupe te i te, on je mnogo dobar dečko, da, mu date vizu i pečat – Udruženje muzičara“. i onda ti odeš sa tim papirom, kao debil u ambasadu, „čiko, ja sviram već 20 godina, da li bi mogli možda da me pustite“. A oni „za sedam dana“. Užas, to je stvarno ružno...

Sećam se, ja sam jednom išao pre dve-tri godine u Bolonju, to je bio kao neki Beo-Fest. Oni su prevrnuli ceo grad da nađu razna ministarstva da im plate kombi do Bolonje. i nekako su uspeli da dođu do toga, na kraju im je stigao neki mali kombi, bez gepeka. Ja se sećam tih muka, ta dva benda koja su i sada važna za mlade bendove, onda su važili za ekstra mlade bendove koji su se baš trudili. Bio sam tamo u Bolonji, na tom koncertu je bilo 5.000 ljudi. Međutim to ovde kao da nikog ne zanima, ja sam iskreno rečeno sa više bendova putovao kao tonac u razne zemlje nego sa Block Outom, i znam stvarno koliko je bilo koncerata, gde je taj dotični bend zaista reprezentovao našu zemlju deset puta bolje od bilo kog uštogljenog debila koji danas vlada u bilo kojoj stranci, vlada svojim delom republičke, gradske skupštine, vlade. Njima je važnije da organizuju velike koncerte pevača narodne muzike, za neke proslave, kada su nove godine.

RELJA: Ne znam, rekao bih da je bolja situacija na radio stanicama, nego kada je televizija u pitanju. Ako pričamo konkretnije o radio stanicama, rekao bih da Radio B92 nizbrdo ide već godinama, u smislu promovisanja na pravi način svega toga. S druge strane, poslednjih godina pojavio se Radio SKC, tamo se sve dešava na neki neobavezniji način. Van toga, slabo pratim beogradske radio talase, znam da se na Radiju 202 neke stvari pokrivaju, na YU radiju takođe. Kad se setim da li je bilo teže ili lakše 90-ih, nekako u tom nekom mnogo težem periodu, na radiju kao što je B92 si mogao da imaš neke emisije koje se dešavaju npr. usred noći ili imaš živog čoveka u studiju koji bira muziku po ceo dan.

Dok sada uglavnom radio stanice više nemaju potrebe da imaju noćni program koji prikazuje neke drugačije stvari, nego se složi play lista ili deset play lista. Tako da je u tom smislu sad samo pitanje da li je interesovanje publike opalo, ili zato sto se dešava? Dešava se i to da ti postaješ manje-više flegmatičan prema tome šta svira sa radija, i da li ti je to nešto bitno, ili nešto što si čuo hiljadu puta. Tako da, ne znam, mislim da je problem donekle i sa publikom. Čini mi se da se razni ljudi koncentrišu, prate određene pravce ili žanrove dosta, ali nekako uskraćuju sebi ili ostaju uskraćeni za gomilu stvari, koje se van toga dešavaju. Imam ponekad utisak da je publika možda malo manje zainteresovana za neke stvari, ali nema mnogo mesta gde može da se čuje neka velika muzička raznovrsnost, i generalno, vezano za domaću scenu.

BORIS: Ja nisam slušalac radija već neko vreme. Kad sam bio omladinac puno sam slušao radio stanice, danas je moj lični favorit SKC radio u svakom smislu. Ali, činjenica da na većini radio stanica za koje znam ili ih posećujem kada nešto treba da pomovišemo ima ljudi koji se bave tim stvarima. Na YU radiju imate Sašu Markovića, Pavle Stašića, Kepa i Tatomir na B92, koji se kao, to je stvar postala individualna, nekog zanima, pa on ima emisiju pa se bavi time. Ali ono što bi možda moglo da bude jedna od okosnica naše priče ovde, je to što se mi ovde tako široko nazivamo rock `n` rollom, zapravo nije rock `n` roll nego jedna vrsta urbane kulture koja u Beogradu i Srbiji postoji je vrlo zapostavljena u smislu da ne postoje nikakva pravila niti prava koja će omogućiti učesnicima u tim domaćim projektima da i oni osećaju bar neku vrstu podrške. Ovde se često priča o tome ko je zainteresovan za našu nacionalnu emancipaciju, i ko je patriota, ovakav, onakav. Mi nemamo nikakav zakon, niti regulaciju toga koliko se domaćih proizvoda emituje na elektronskim medijima. Ja koliko znam francuska insistira na tome da svaki elektronski medij mora da 70% programa popuni domaćom produkcijom. To kod nas ne postoji.

U Sloveniji postoji zakon kao i u svim ostalim normalnim državama, da se na bilbordima, plakatima, ne reklamiraju stvari na stranom jeziku. Vi ne možete da napišete, npr. dance floor, nego podijum za igru. Tako nešto kad se bude desilo kod nas, onda možemo da pričamo o tome koliko su elektronski mediji učesnici u promovisanju nečega našeg. Postoje inicijative tipa Kupujmo domaće, recimo ja kupujem čokolade Najlepše želje, zato što su naše, ali naša muzika nema tu vrstu tretmana. To bi trebalo na neki način da se reguliše.

NIKOLA: Takav predlog se dva puta pojavljivao na jednom sastanku izdavača. To znam iz dobro obaveštenih izvora. i zanimljivo je, da, recimo, kad jedan od njih predloži skupštini da bi mogao da se napravi neki zakon, da se recimo, pesme na srpskom jeziku, na medijima emituju, recimo 60:40. Da se krene od toga kao u nekim zemljama. Javilo se nekoliko izdavača, jedan od njih je izdavač Block Outa, koji živi od prodaje stranih bendova, i to im apsolutno ne odgovara, i ne pada im napamet da dignu ruku za to da neko u vladi za to glasa, tako da je to zapetljanije nego što izgleda. Ni jedno ministarstvo to ne interesuje, osim ako je neko prijatelj nekog ministra pa će mu omogućiti neko sponzorstvo. Imamo primer par bendova, i ja se ne ljutim na njih. Kamo sreće da su još neki to dobili. Sve je vrlo zatvoreno, a osnovni problem što niko od tih ljudi koji barataju novcem uopšte ne zna o čemu pevaju Wikler, Boris, ja. Mislim da oni ne znaju ni jednu našu pesmu. Da znaju Wiklerove, mislim da bi ga već ono... znaš... (smeh u publici).

BORIS: Ne znam šta misliš pod tim da se osećaju muzičari odvojeni jedni od drugih. Ja imam drugačiji utisak.

NIKOLA: Čime se ti baviš, imaš bend ili tako nešto?

NIKOLA: ... da nema tog druženja, pola bendova, iz neke A lige srpskog rock `n` rolla ne bi imalo o čemu da svira, ne bi imali opremu. Nisi u pravu, veruj mi.

BORIS: Kako sam te razumeo, misliš da bi muzičari trebalo da budu povezani i institucijalizovani, da to bude neka vrsta tela koje može da predstavi neke muzičare koji su okupljeni. Da to ne bude stihijsiki, nego ne znam kako organizovani. Mi smo svi prilično povezani, primetio si da se svi ovde znamo, godinama unazad...

BORIS: To se dešava.

SKY WIKLER: Postoji nekoliko centara u tom smislu. SKC je jedan od njih, iako se tamo dešavaju neke sumnjive stvari po mirisu. Ali to je generalno super savet sa te strane ako si to hteo da kažeš, ako je to bio tvoj savet, to je OK, to je super savet. Mislim da treba svi da nađemo istog dilera oružja, i kad se družimo već zajedno da rešimo neke stvari.

BORIS: Imam ovakav utisak o tome, posto ne mogu da skroz shvatim. Ali, kada bi postojalo neko mesto kao što je, što kaže Vikler, SKC, pa da se zna da se u SKC-u dešavaju takve i takve stvari, možeš da upoznaš toga i toga, postoje ljudi koji su zaduženi za to i to, i sa njima može da se priča, pa ti da odeš tamo pa da znaš gde si došao.

BORIS - REPETITOR: Isto, iz ugla posmatrača, mogu da razumem taj utisak. Jer se dešava da na isti dan sviraju KKN i Veliki Prezir, dan pre toga Obojeni Program, i onda ja pomislim, šta ti ljudi misle, zašto se oni ne čuju međusobno, i kažu, mi sviramo tad, nemojte nedelju dana kasnije, da skupe ljudi kintu.

NENAD: Tog četvrtka kad je svirao Obojeni Program išao sam na radio, i pre mene se uključio Kole iz Velikog Prezira. i bio je u fazonu „ne znam zašto se to događa“, dakle to oni misle. Nakon toga sam se uključio u live, i rekao sam „ne znam ni ja zašto se to događa“, to smo i mislili. Ne znam ni ja, to se tako prosto namestilo, ali to je nešto sto ovde ne postoji, to je komunikacija, ne između ljudi koji sviraju u bendovima, nego komunikacija između ljudi koji se bave organizacijom koncerata, koji su menadžeri.

BORIS: Nenad je u pravu, da.

NENAD: Kad smo bili u Sloveniji, mi smo pričali sa nekim likom iz tog mesta koji drži neki klub koji je rekao „od kada smo ušli u EU, ne znam koliko puta išao po Evropi na sastanke“. Ja ga pitam gde ide, „pa idem na sastanke ljudi koji drže klubove, neke male klubove za 150-200 ljudi, razmenjujemo iskustva“. Na nivou Slovenije oni to rade na 2-3 meseca pa se usaglašavaju oko raznih stvari, pa tako i oko velikih imena koja eventualno ne treba da sviraju istog dana. Ali, to ovde ne postoji.

To što si me, Gorane, pitao za menadžere, prosto, ne postoje kompetentni ljudi koji se time bave, a drugo, ne postoji komunikacija između trećih lica.

A ovo što ti pričaš, postoje li nekakve poslovne osnove gde bi se mi sretali, išli ka istom cilju. Znam da u Nemačkoj, u razvijenim zemljama, postoji nešto što postoji koncertna agencija koja je podjednako sa istim uslovima zastupa i demo bendove i bendove koji imaju 10 albuma i mega su uspešni, i sa potpuno istim aršinima prilaze i jednom i drugom, i to je neka vrsta poslovne osnove koja ti daje mogućnost da uspeš, njihov sistem ima masu drugih mana.

NIKOLA: Možemo da ti demantujemo lako, bilo ko od nas: ako ti kaže koliko je ploča radio kao producent, snimatelj, live tonac, gostujući muzičar. Jednostavno, pola muzičara sa ove scene može da uđe u neki drugi bend da zameni nekog drugog. To nisu ljudi koji sede kući i vežbaju te pesme, jedni druge znamo jako dobro, družimo se mnogo dugo, i pola bendova ne bi imalo na čemu da svira, da ne razmenjujemo opremu. Nije to nikakav autizam.

BORIS - JARBOLI: Ima toga, što Nidža kaže, Ali, kada smo se već uhvatili za slučaj tog koncerta Velikog Prezira i KKN, objasniću, ispratio sam taj događaj, pošto sam sa Velikim Prezirom radio u Vrbasu, pa sam prisustvovao tom telefonskom razgovoru. Ljudi su činili sve sto su mogli da se stvari promaše, KKN su jednom pomerali koncert, ovi su jednom pomerali, na kraju da se više stvari ne mogu pomeriti. Ovog puta nije bio u pitanju nikakav autizam, bezobrazluk bilo čiji, nego jednostavno takav sticaj okolnosti.

NENAD: Strašno je što se takvi nesporazumi stalno dešavaju!

BORIS: Ja kažem da ima toga, što Nidža kaže, da tu postoje neka prebijanja između nekih nazovi menadžera koji su u nekom svom tripu.

WIKLER: Ne znam kakav je slučaj sa rockerim, ali naše repere koji se furaju na šminku niko više tamo ne sluša. Eto, pojavi se Bosanac koji se preseli u Zagreb i proda više nego Severina, pojavi se Ajs Nigrutin koji rasproda koncert u Zagrebu tri dana ranije.

BORIS: Sve to je, što si ti rekla za internet i tu distribuciju kućne produkcije putem interneta, i da se diskografija gasi, sve je to super. Ali, ljudi od nečega moraju da žive. Kod nas je potpuno neregulisano plaćanje autorskih prava, i to što vi dobijete u tom sistemu je potpuna mizerija i to nema veze sa realnošću. A to je stvar koju može da promeni jedino državni establišment. Jer je to nacionalna agencija koja se time bavi, i ja kao Srbin, sam dužan da budem član nacionalne agencije.

Meni je od vitalnog značaja da se meni tantijeme plaćaju i puštanje na radiju, ne znam da li znate da to funkcioniše. Ali svaka zapadna država, kad vam puste pesmu na radiju, vama uplate neku količinu para. To se ovde ne dešava, a i kada se desi, dešava se po nekim vrlo diskutabilnim slučajevima, užasno malim procentima i lošim odnosima snaga. Tako da je, učešće države jako bitno, kontrola medija po pitanju toga šta se na medijima pušta, zatim kontrola oporezivanja po pitanju šta je šund a šta kulturna baština, to su sve stvari koje rešava direktno država, a koje se direktno odnose na moje materijalno stanje i koje su jako važne. PDV koji plaća proizvođač traktorske gume i PDV koji plaća proizvođač muzike bi trebalo da se na neki način razlikuju. Mi smo tek sada dočekali da nam je smanjen PDV na bioskope i pozorište. Inače, kad je bio uveden bio je jednak na svim poljima. To ne može tako da funkcioniše. Mi ne radimo sa nekom trgovinom koja obrće milione dinara, nego radimo neke druge stvari koje imaju neku drugu težinu. Ja se nadam da je to neka kulturna težina. Tako da je pitanje državne institucije, sve to je jako važno, to ne smemo da zanemarimo, niti da bilo kako pređemo preko toga, to neko mora da uspostavi. To je od presudnog značaja za ljude koji se bave muzikom.

Druga stvar je internet, prodaja... U svetu se te stvari menjaju, ali i u svetu se iz petnih žila ljudi koji se time bave trude da i tu stvar podvedu pod neku vrstu sistema i dovedu do plaćanja tantijema, trebalo bi i ovde ljudi da vode računa o tome i da se to reguliše.

Što se tiče kućnog snimanja, i mistifikacije produkcije i svih tih stvari, sve to stoji, ništa tu nije ni previše misteriozno, ni previše komplikovano, ali je trud koji čovek uloži u snimanje jedne kućne produkcije ipak veliki. Na kraju svega toga, kad saberete šta ste sve morali da uradite, šta ste spremni da uradite, da ta pesma zvuči kako treba, to je jedan rad koji se može meriti sa studijskim radom u ozbiljnim uslovim. To je nešto za šta bih ljudi trebalo da vide neku korist, a pričao sam koji su mehanizmi da se to reši, i ti mehanizmi imaju u velikom procentu veze sa državom i institucijom.

WIKLER: Moguće je i bez vlade i bez podrške, samo treba da se ljudi iscimaju. Tu postoji neka deseta priča u koju ne vredi ulaziti, jer ovo može da traje 10 nedelja, o tome šta radi Mamut, šta rade distributeri, prodavci. To je već besmisleno, to nema veze sa muzičarima, to ima veze sa nekim drugim ljudima. U tu priču treba ući sa bokserom i lancem, pištoljem i skakavcem, ili da svi osedimo i počupamo kose. To više nema veze sa izdavaštvom.

NIKOLA: Nemam ništa protiv nezavisnog izdavaštva. Ti se hvataš za PGP. Čini mi se da PGP u poslednjih godinu dana okuplja mnogo dobrih bendova i da je učinio uslugu nekim ljudima, kao što je KKN. Mislim da i Partibrejkers trebaju da izađu za PGP. Izašlo je u poslednjih godinu dana mnogo ploča za PGP. Da nisu izašle, ne verujem da bi ih iko izdao, takva je situacija. Ja ne znam više ko je nezavisni izdavač, a ko nije, od ovih nekoliko koji se bave tom varijantom. Meni je recimo glupo, da recimo, Jarboli, koje ja mnogo volim i fan sam tog benda, da su oni nezavisni bend. Ne želim da znam da je to tako.

BORIS: Meni je to OK.

NIKOLA: Super, tebi je to ok, ali meni kao fanu to nije ok, ja bih želeo da ti imaš izdavačku kuću koja stoji iza tebe.

X: Da vam otkrijem jednu tajnu: Jarboli su ponudili ploču PGP-u, i oni su odbili. Da su prihvatili, mi bi isto tako zavisno izdali, a ne nezavisno. Nezavisno izdavaštvo je super stvar, i svako može da se bavi time realno, ali isto takva stvar koja zahteva puno truda i neka ulaganja koja uopšte nisu skromna, kad se sabere proizvodnja diska, omota, kutija i svega što je potrebno da se to sklopi, a to ne može da se desi sa 50 ortaka koji će da kupe disk. Nego mora da ide dalje od toga.

Tu je jedna vrlo osetljiva granica između toga koliko ste spremni da investirate u sebe i koliko ćete to moći i da naplatite, a na sve to se nakalemi sve ovo sto je Sky Wikler pričao o distributerima i preprodavcima koji ne plaćaju prodate diskove po godinu dana. Jedna situacija koja je na neki način herojska, interesantna i romantična, ali uopšte nije zajebancija, i nije veselo. Ja ne bih sada da govorim cifre, ali mi smo u ovu ploču uložili para da sada ne znam kako spavam mirno.

Ne razmišljam o tome, ja svoje ambicije upravljam prema onome što znam da mi se dešavalo na osnovu nekih iskustava koje imam sa prethodnim tiražima. To su okviri u kojima ne možeš previše da pukneš, ali ne možeš ništa naročito ni da zaradiš. Beogradski Sindikat ima situaciju u kojoj svi zajedno investiraju u jedan zajednički projekat, niko se tu ne najede nekih para. Naša priča od izdanja Uslovna sloboda, koje je prvo bilo nezavisno, tu se radi o nekoj količini od par stotina evra koje ti možeš da investiraš u nešto sledeće što hoćeš da radiš, što se tiče profita, to su smešne pare i malo manje smešna ulaganja.

BORIS: Ja ne idem u SOKOJ to da pitam, zato što nisam član SOKOJ-a, niti nameravam da budem dok se te stvari na neki način ne artikulišu, da me ne bude sramota da od njih primam 2.000 dinara godišnje. Tako da ne znam šta se tu dešava.

NENAD: Ovo o čemu je čovek govorio, mene asocira na tekstove koje sam ja nekada davno čitao, prelaskom američke alternative u mainstream. Ako je mislio na to na šta je mene asocirao, mogu da kažem da to nema veze sa realnošću u Srbiji danas. Ovde, pošto ne postoji, kao što su ljudi rekli, nešto što bi ti zvao zavisnim i nezavisnim izdavaštvom, i znam zašto to kažeš kao što kažeš. Ovde ne postoji Rough Trade, a sa druge strane imate Virgin. Mi smo prošli kroz ratove, horore, da ne ulazimo u tu metafiziku. Svi bendovi koji su objavili za PGP, uključujući i nas, Eyesburn, DLM, svi su oni radili, ako govoriš o tzv. kreativnoj kontroli, do zadnjeg časa nemajući predstavu za koga će to objaviti. Na kraju, kada se sve završilo, krenulo je pregovaranje mesecima, i na kraju se to tako pojavi. Tu stvarno nema nikakve bizarne priče, kao npr. REM potpisao za Warner.

BORIS: II i III program Radio Beograda su dugo vremena bili ultimativni kulturni radio programi, i ko to ne zna taj nije u toku sa novijom istorijom elektronskih medija u Srbiji. Ja sam III program Radio Beograda slušao uveče, zbog toga što je imao zanimljive emisije o kulturi najrazličitije vrste, pa i o rock kulturi, i svojevremeno su tu gostovali kao kritičari, recenzenti, ljudi sa B92, u vreme kada su RTS i B92 bili kao zaraćene strane. Tako da vaš problem nije u tome što ljudi imaju otpor zbog RTS-a, Slobe, devedesetih, nego što ljudi nemaju pojma sta se dešava tamo, oni znaju da tamo možda ide neka klasična muzika, ali u stvari nekako bi to trebalo da se drugačije oseti.

NIKOLA: Ja sam jedno od najpismenijih recenzija koncerta Block Outa odslušao dok sam preslušavao stanice u kolima. i čuo da se priča o našem bendu, pa sam video da je to Radio Beograd, II program. Posle toga sam krenuo da razmišljam na tu temu, inače stvarno nisam znao, i verujem da 90% posto ljudi ne zna o tome, možda bi moglo, što se tiče interneta i novina, da se ljudi češće obaveštavaju o tome.

BORIS: Moram priznati nisam naročito svestan, pošto ne posedujem televizor, pa ne gledam TV program uopšte, a radio jako retko slušam. Ali ono što ja uspem da vidim kada odem kod mame na ručak ili kod nekoga, da ja stvarno ne vidim osim tv reklama, više ništa ni na jednoj tv stanici. RTS je tu još i najbolji. Ali onog trenutka kada vidite reklamu – „vaš Javni servis“, nešto se malo više očekuje od toga. Mi smo u jednoj situaciji tokom 90-ih, gledali kako su ti mediji podivljali, sa puno privatnih stanica. Jedan uopšte nekontrolisani medijski prostor. Mi u jednom trenutku, kao autori muzike smo dovedeni u poziciju da dolazimo kod medija, i da ih molimo za pomoć. Radi se o tome, da ja odavno nisam sreo novinara, koji se da tako kažem, prilježno bavi svojim poslom, koji dolazi, informiše se, zove. Poenta je u tome da medijima treba sadržaj. Sadržaj smo mi, koji pravimo tu muziku. i ono što mediji od nas mogu da dobiju je recipročno onome što mi dobijamo od medija. Tako da je ta situacija malo poremećena. Tokom 90-ih došli smo stvarno u situaciju, da se ponašaju kao da ste vi neko potpuno nevažan, bezveze, kome oni moraju da učine neku uslugu. To je bezveze. Da li se stvari menjaju, ja moram priznati da ne znam, i moram priznati da nisam baš stekao utisak iz mojih nedavnih kontakata sa medijima, da je mene bilo ko kontaktirao sa bilo kojom razumnom pričom. Najskoriji kontakti sa medijima su bili tipa, „da li bi voleli da dođemo kod vas da vas slikamo za prilog kako žive poznati u politici“, i za prilog u Blicu, „Šta sam radio danas“. To mene stvarno ne zanima.

BORIS: Ali, ti mediji su državni programi!

BORIS: Ne na žalost. Svaki državni i javni servis bi trebao da se bavi lokalnom kulturom i da je podržavaju, to je aksiom, to ne bi trebalo da dovodimo u pitanje. Zapravo, kada će to zaista da se desi na našim državnim medijima. II program verujem da to radi, ali verujte mi, da je to stanica za koju niko ne zna, koju niko ne sluša.

NIKOLA: Uopšte nije poenta u nama, šta ćemo vam mi? Vi imate našu muziku. Izvolite, bombardujte Srbiju našom muzikom, ne moramo mi da pričamo. Ja se glupo osećam što moram da se pravim pametan i ovde da pričam. Ja sam svoje tekstove napisao zadnjih 10 godina. Mislim da nisu loši. Možda ih neko voli, a neko ne. Samo vi puštajte pesme na Radio Beogradu, puštajte Wiklera i sve ostale, pet puta dnevno, koliko je BK puštao Čolića, dok je postojao. i neće biti problema.

NIKOLA: I nama iz SOKOJ-a jave da su nas pustili četiri puta za godinu dana.

NENAD: Jedna stvar je da smo dobili konstruktivnu kritiku, da nismo uopšte konstruktivni, nego da smo ovde kao na nekom sindikalnom sastanku, gde svi zapomažemo sa svih strana. Što se tiče radija i televizija, mi uvek idemo kada se dogovorimo, kada je neki koncert, to tako funkcioniše. Meni se često događa da dođem u neki program, u neku redakciju, gde mi kažu da nemaju moj video spot i da je u nekoj drugoj redakciji. To je problem, ne znam o čemu se tu radi. Zašto sto puta moram da nosim disk na jedan isti radio, u jednu istu redakciju.

NIKOLA: Ja to pozdravljam, mislim da piraterija nije nikakav problem, da je to priča koju su izmislili izdavači, a 70% njih su živeli na piratisanju pesme Tek je 12 sati u svoje vreme, i prodavali po 200.000 tih pirata, u to vreme izdavali neke domaće bendove pa im davali na kašičicu. Kada su oni zvanično morali da postanu legalni, počeli su da kukaju o piratima. Ja znam dvojicu, trojicu izdavača koji su moji prijatelji ispred čijih kuća stoje klinci sa kartonima, na kojima prodaju mnogo filmova i mnogo diskova. Juče sam ispred samoposluge, video dva pandura kako kupuju od čoveka dva filma. Neću da se bavim time.